Празници
Празници у Српској православној цркви представљају свете дане посвећене Богу, Христу, Пресветој Богородици, светитељима и важним догађајима из историје спасења. Они су основни дио духовног живота вјерника, јер кроз молитве, богослужења и обичаје подсећају на вјечне истине вјере.
Поред црквених богослужења, празници су често праћени народним обичајима, који доприносе очувању културе и вјере. Слављење крсне славе, која је јединствена у српској традицији, повезује породицу и заједницу са духовним насљеђем и вјером у Бога.
Празници Српске православне цркве нису само обиљежавање историјских догађаја, већ су и позив на духовно уздизање, љубав и заједништво. Они чувају идентитет вјерника и преносе вјечне поруке на будуће генерације.
Божић
Православни Божић је један од највећих хришћанских празника, који се слави 7. јануара по јулијанском календару. Овај дан представља рођење Исуса Христа, Сина Божијег и Спаситеља човјечанства. Божић се слави у част доласка Месије који је дошао на свијет да спаси људе од гријеха и да донесе љубав, вјеру и наду.
Према хришћанском учењу, Исус Христ се родио у Витлејему, у скромној пећини, у времену када је свијет био пун неправде и невоља. Његова мајка, Пресвета Богородица Марија, родила је дијете које је било обећани Спаситељ. Анђели су објавили његово рођење пастирима, док су мудраци са Истока, пратећи звијезду, дошли да му се поклоне и донесу дарове – злато, тамјан и смирну.
Божић је празник мира, праштања и заједништва. Тога дана људи се окупљају са породицом, присуствују божићној литургији и поштују обичаје попут уношења бадњака и паљења ватре, који симболизују свјетлост Христовог доласка на свијет. Људи се поздрављају ријечима: „Христос се роди!“, а одговара се: „Ваистину се роди!“.
Божић нас подсјећа на љубав и жртву Исуса Христа који је својим животом и учењем показао пут спасења и бескрајне љубави према ближњима.
Васкрс
Православни Васкрс је највећи и најрадоснији хришћански празник, који се слави у част васкрсења Исуса Христа из мртвих. Васкрс нема фиксни датум, већ се празнује прве недјеље послије пуног мјесеца који наступи након пролећне равнодневнице, између 4. априла и 8. маја.
Васкрс је празник побједе живота над смрћу и симбол спасења човјека. Тога дана, трећег дана послије распећа на крсту, Исус Христ је васкрсао из мртвих. Према Светом писму, он је страдао на Велики петак, када је разапет на Голготи, носећи гријехе цијелог човјечанства. Његово тијело је било положено у гроб, али је у зору трећег дана, у недјељу, анђео објавио његово васкрсење женама мироносицама које су дошле да помажу његово тијело.
Васкрсењем је Исус показао своју божанску моћ и испунио обећање о побједи над смрћу. Његов повратак у живот донио је наду свима који вјерују у спасење и вјечни живот. Зато је Васкрс симбол новог почетка, радости и побједе добра над злом.
На Васкрс се људи поздрављају радосним ријечима: „Христос васкрсе!“, а одговара се: „Ваистину васкрсе!“. Обиљежавање Васкрса прати богата традиција, укључујући бојење јаја, која представљају симбол новог живота и Христовог гроба из којег је изашао. Посебно се фарбају у црвено, као симбол крви коју је Исус пролио за спасење људи.
Васкрс је празник који слави вјеру, љубав и наду, подсјећајући нас на Христову жртву и његову побједу која је темељ хришћанске вјере.
Спасовдан
Спасовдан, или Вазнесење Господње, један је од великих хришћанских празника који се слави четрдесет дана након Васкрса. Овај празник обиљежава догађај када се Исус Христ, након васкрсења, вазнио на небо и заузео мјесто са десне стране Бога Оца. Датум Спасовдана зависи од датума Васкрса, па се слави увијек у четвртак, шесте недјеље послије Васкрса.
Спасовдан се слави у част Христовог вазнесења, којим је завршено његово дјело спасења на земљи. Према хришћанском учењу, Христ је током четрдесет дана након васкрсења остао са својим ученицима, учвршћујући их у вјери и припремајући их за мисију ширења еванђеља. На четрдесети дан, окупио је своје ученике на Маслинској гори, благословио их и пред њиховим очима вазнио се на небо.
Спасовдан симболизује уздизање људске природе, коју је Христ као Богочовјек преузео на себе, у вјечну славу са Богом. То је уједно и обећање свим вјерницима о будућем животу у Царству небеском. На Спасовдан се хришћани подсјећају на Христове ријечи: „Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца, и Сина, и Светога Духа.“
Обиљежавање Спасовдана укључује свечане литургије и литије, које су нарочито важне у српској традицији. Многи градови и села славе Спасовдан као своју крсну славу или дан заштитника. Овај празник нас подсјећа на важност духовног уздизања и вјерности Божјој вољи, као и на Христово обећање да ће бити са нама до свршетка вијека.
Велика Госпојина
Велика Госпојина, или Успење Пресвете Богородице, један је од највећих хришћанских празника, који се слави 28. августа (15. августа по старом календару). Овај празник је посвећен спомену на дан када је Богородица, мајка Исуса Христа, уснула и душом се узнела на небо.
У хришћанском предању, Успење је тренутак када је Пресвета Богородица преминула, али није остављена у смрти, већ је са тијелом и душом узнесена у небеску славу. Због тога се овај празник слави као празник наде и живота вјечног.
Велика Госпојина има посебно мјесто у народној традицији. Уочи празника завршава се Госпојински пост, који траје 14 дана и обиљежен је молитвом, уздржавањем и покајањем. На сам дан празника, вјерници присуствују богослужењима и причешћују се.
Посебно је значајно ходочашће у манастире посвећене Богородици, гдје се вјерници окупљају у великом броју. У многим мјестима организују се вашари, који су прилика за заједничку радост и дружење. Овај дан је и празник женске посвећености, јер се Пресвета Богородица сматра заштитницом жена, мајки и породице.
Велика Госпојина нас подсјећа на светост живота и наду у васкрсење, славећи Богородицу као утјеху и посредницу пред Богом.
Богојављење
Богојављење је велики хришћански празник који се слави 19. јануара (6. јануара по старом календару). Овај дан је посвећен спомену на Христово крштење у ријеци Јордан, када је Јован Крститељ крстио Исуса Христа. Ово крштење је посебно јер се том приликом открила света Тројица: Бог Отац, који је говорио с неба, Бог Син, који је био крштен, и Дух Свети, који је сишао у облику голуба.
Богојављење симболизује откривење Божије љубави према човјечанству и почетак Христове јавне проповиједи. На тај дан, кроз ријечи са неба: „Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи,“ Бог је потврдио Христов божански идентитет.
У православној традицији, на Богојављење се врши велико освећење воде, познато као богојављенска водица. Она се користи за благослов домова и вјерника, и вјерује се да има чудотворна својства. Један од најупечатљивијих обичаја јесте пливање за Часни крст, које симболизује вјеру и храброст.
Богојављење нас подсјећа на значај крштења као духовног препорода и на Христову мисију спасења свијета. Овај празник је испуњен радошћу, молитвом и слављењем Божије милости.
Тројицe (Духови)
Тројицe или Педесетница слави се педесет дана након Васкрса, у недјељу, и посвећена је силаску Светог Духа на апостоле. Овај празник означава завршетак Христовог дјела спасења и рођење хришћанске цркве.
Према Светом писму, десетог дана након Христовог вазнесења, апостоли су се окупили у Јерусалиму, у соби на Горњици, гдје су у молитви ишчекивали испуњење обећања које им је Христ дао. Изненада, изнад њихових глава појавили су се пламенови у облику огњених језика, а Дух Свети је сишао на њих. Ово чудесно догађање дало је апостолима снагу и мудрост да проповиједају еванђеље на разним језицима, које раније нису знали, како би Христову поруку пренијели свим народима.
Тројица се слави у част Свете Тројице – Бога Оца, Бога Сина и Бога Светога Духа, који се у овом догађају у пуноћи објавио свијету. Свети Дух, као треће лице Свете Тројице, дошао је да буде утјешитељ и водич хришћанима, да учврсти њихову вјеру и помогне у духовном животу.
Обиљежавање Тројице укључује свечане литургије и украшавање цркава и домова зеленилом, које симболизује живот и обнављање. Листови траве и гране доносе се у храмове као знак благодарности за дарове Духа Светога. Тројица нас подсјећа на важност заједнице, вјере и дјеловања у духу љубави и милосрђа.
Мала Госпојина
Мала Госпојина је велики хришћански празник који се слави 21. септембра (8. септембра по старом календару). Овај дан је посвећен рођењу Пресвете Богородице, мајке Исуса Христа, и слави се као празник новог почетка и велике радости.
Према хришћанском предању, Богородица је рођена у праведној и побожној породици Јоакима и Ане, који су дуго били бездјетни. Њено рођење је посматрано као дар Божије милости и почетак испуњења Божијег плана спасења људи. Зато је Мала Госпојина празник наде и благослова.
У православној традицији, овај дан је обиљежен свечаним богослужењима, молитвом и благодарношћу. Многи вјерници одлазе у цркве и манастире који су посвећени Богородици, гдје се моле за здравље, породицу и благостање.
На селу, Мала Госпојина често означава крај љетних радова и почетак јесење жетве. У неким крајевима организују се народни вашари и сабори, гдје се људи окупљају да прославе празник и друже се у веселој атмосфери.
Мала Госпојина је симбол Божије љубави и милости, а њен значај се огледа у поштовању Богородице као заштитнице и посреднице за све који јој се обраћају с вјером.
Јовањдан
Јовањдан је једна од најчешћих крсних слава у српском народу и слави се 20. јануара (7. јануара по старом календару). Посвећен је Светом Јовану Крститељу, који је крстио Исуса Христа у ријеци Јордан и познат је као велики пророк и проповједник.
Свети Јован Крститељ је био пророк и проповједник, познат по својој скромности и подвигу. Његов живот и дјело су били усмјерени на припрему људи за долазак Спаситеља. Због његове улоге као крститеља Господа, Свети Јован је назван Претеча.
Као крсна слава, Јовањдан се слави у част Светог Јована, који се сматра заштитником куће и породице. Према обичајима, домаћин славе ујутру иде у цркву на литургију, гдје се освештава славски колач и жито. Након тога, обред се наставља у дому, гдје се ломљењем колача уз молитву слави Свети Јован.
Традиционално, слава окупља породицу и пријатеље око заједничке трпезе. Посебна пажња посвећује се праштању и помирењу са ближњима, у духу љубави и мира који овај празник носи. У многим породицама обичај је да се на славу обнове кумства и пријатељства, јер се Свети Јован сматра симболом вјерности и истине.
Јовањдан као слава подсјећа на важност духовних вриједности, на живот у складу с вјером и на поштовање породичних традиција.
Савиндан
Свети Сава, једна од најзначајнијих личности српске историје и духовности, слави се 27. јануара (14. јануара по старом календару) као крсна слава у појединим српским породицама. Празник је посвећен првом архиепископу Српске православне цркве, заштитнику школства, просвјете и вјерског јединства.
Свети Сава, рођен као Растко Немањић, био је најмлађи син Стефана Немање. Одрекао се свјетовног живота и посветио монашком путу. Оснивањем манастира Хиландар на Светој гори и организовањем Српске православне цркве, оставио је дубок траг у духовном и културном животу српског народа.
Као крсна слава, Свети Сава је симбол посвећености Богу, просвјети и добробити заједнице. Празник се обиљежава свечаним ломљењем славског колача, освећењем жита и молитвом за здравље и напредак породице. У духу Светог Саве, који је био оличење мира и слоге, вјерници обнављају пријатељства и настоје да живе у хармонији.
Свети Сава као крсна слава нас подсјећа на значај духовних и моралних вриједности, остављајући поруку да је знање, вјера и љубав према ближњима темељ здравог и срећног друштва.
Ђурђевдан
Свети Ђорђе, један од најпоштованијих светитеља у хришћанству, слави се два пута годишње: Ђурђевдан 6. маја (23. априла по старом календару), у част његовог страдања, и Ђурђиц 16. новембра (3. новембра по старом календару), у спомен на пренос његових моштију.
Рођен у 3. вијеку у Кападокији, Свети Ђорђе је био војник у римској војсци, познат по својој храбрости и вјери у Христа. Када је цар Диоклецијан покренуо прогон хришћана, Ђорђе је јавно исповиједио своју вјеру и одбио да се одрекне Христа, због чега је претрпио мученичку смрт.
У традицији, Свети Ђорђе се слави као заштитник војника, сточара и земљорадника. Ђурђевдан је празник природе и живота, па је обичај да се на тај дан бере прво прољећно биље, којим се украшавају домови и стаје.
Свети Ђорђе је симбол побједе добра над злом, што се често представља његовом иконографијом на којој убија аждају. Његов живот нас учи храбрости, истрајности у вјери и жртви за ближње.
Петровдан
Петровдан је хришћански празник који се обиљежава 12. јула по новом, односно 29. јуна по старом календару. Прославља се у част светих апостола Петра и Павла, који се сматрају великим проповједницима и ширитељима хришћанске вјере.
Петровдан слави двојицу најважниѕих апостола – Светог Петра, који је био први истакнути ученик Исуса Христа, и Светог Павла, који се обратио вјери након Дамаскуса и постао велики мисионар. Овај празник симболизује истрајност у вјери и проширивање духовних вриједности.
Петровдан се прославља након Петровског поста, који траје неколико недеља. На дан Петровдана, вјерници учествују у светим литургијама, а многи славе овај дан као крсну славу.
Обичаји укључују палење балана или лоогорске ватре у одређеним руралним предјелима, што симболизује свјетлост и чистоту. У неким крајевима, домаћини организују празничне ручкове и окупљања за породицу и пријатеље.
Петровдан нас подсјћа на важност духовне вјере и позива на проширење врлина које апостоли особијећују.
Аранђеловдан
Аранђеловдан, који се слави 21. новембра по грегоријанском календару (односно 8. новембра по јулијанском), један је од најважнијих српских православних празника и слава. Овај дан је посвећен Светом архандјелу Михаилу, који се сматра заштитником вере, правде и хришћана. Ово је празник светлости и добра, а сматра се и да архандјел Михаил штити човјека од зла и смрти.
Обичаји везани за Аранђеловдан уклјучују молитве и одлазак у цркву, гдје се узносе молитве за здравље и спасење. Верује се да на Аранђеловдан не треба обављати тешке физичке послове, све у циљу духовног посвећења и слављења.
Као слава, Аранђеловдан је посебно важан у српској традицији. У домовима се слава обиљежава посебним ритуалима, као што су сеїечење славског колача, помазање колива и подела посног ручка. Због времена у ком се слави, често је посна слава, али по правилу весела и пуна радости.
Поред црквених обичаја, на Аранђеловдан се у многим крајевима одржавају свечаности, као што су прославе у храмовима и свечане литије. Празник има снажну симболику борбе против зла и слављења побједе добра, што додаје духовну дубину овом дану.
Свети Василије Острошки
Свети Василије Острошки, један од највољенијих светитеља Српске православне цркве, рођен је 28. децембра 1610. године у селу Мркоњићи, у Поповом пољу, близу Требиња. Крштено име му је било Стојан. Потиче из побожне и честите породице, која га је васпитавала у духу православне вjере. Као млад, ступио је у манастир Тврдош, гдjе је замонашен и добио име Василије.
Као архимандрит и епископ, најприjе је служио у Херцеговини, али је због турског насиља био принуђен да напусти своју епархију. Склониo се у манастир Острог у Црној Гори, где је остатак живота провео у молитви, посту и духовном старању за вjерни народ. Свети Василије био је познат по светости живота и чудотворној моћи. Упокојио се 29. априла (по новом календару 12. маја) 1671. године.
Његове мошти, које почивају у манастиру Острог, постале су место ходочашћа за хришћане, али и за људе других вjера. Свети Василије се слави 12. маја, а тај дан је познат као Острошка слава. Вjерници му се моле за исцељење и помоћ у свим животним недаћама.
На дан Светог Василија Острошког, у манастир Острог долазе хиљаде вjерника. Многи од њих пjешаче километре како би се поклонили његовим моштима. Током литургије, вjерници се моле за здравље и мир, а многи посте уочи празника. У домовима који га славе као крсну славу, обичај је да се ломи славски колач и пали свиjећа, уз молитву и захвалност светитељу.
Никољдан
Свети Никола, познат и као Никола Мирликијски Чудотворац, рођен је у 3. вијеку у граду Патари у области Ликија, на простору данашње Турске. Потиче из богате и побожне породице, а од малих ногу се истицао милосрђем и љубављу према Богу. Након што је постао сироче, подијелио је своје насљедство сиромашнима и посветио живот служењу Христу.
Свети Никола је био епископ у граду Мири, гдје се прочуо као бранитељ вјере, али и као добротвор који је помагао сиромашнима и невољнима. Многобројна чуда приписују му се за живота, али и након његове смрти. Најпознатији је по томе што је тајно даривао злато сиромашнима, што је постало основа за данашњи обичај даривања на његов празник.
Упокојио се у Господу 6. децембра (по новом календару 19. децембра) око 343. године. Његове мошти почивају у италијанском граду Барију, гдје су пренијете у 11. вијеку.
Свети Никола се слави 19. децембра као један од највећих празника у православној цркви. Тај дан је посвећен слављењу његове милосрдне и чудотворне природе. У српском народу, Свети Никола је најчешћа крсна слава. У домовима се ломље славски колач и пали свећа, а домаћин са породицом моли за здравље и благослов.
Свети Никола је и заштитник морнара, путника и дјеце.
Света Петка
Света Параскева, у народу позната као Света Петка, рођена је у 10. вијеку у граду Епивату, између Цариграда и данашње Варне. Потицала је из побожне хришћанске породице. Још као дјевојчица одликовала се великом вјером и милосрђем, често помажући сиромашнима и потребитима. Чувши Христове ријечи: „Ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе“, рано се посветила подвижничком животу.
Након смрти својих родитеља, Света Петка је напустила породични дом и отишла у Цариград, а потом у Јорданску пустињу, гдје је проводила живот у молитви, посту и созерцању. Пред крај живота, на Божанско откровење, вратила се у родни Епиват, гдје се упокојила у Господу.
Њене мошти су кроз историју преношене на различите локације и данас почивају у граду Јашију у Румунији, где их поштују православни хришћани из читавог свијета.
Света Петка се слави 27. октобра (по новом календару) и тај дан је познат као Петка Параскева. У српском народу, Света Петка је заштитница жена, болесних и сиромашних, као и помоћница у разним животним недаћама. Верници јој се моле за исцељење, породични мир и духовну снагу.
Благовијести
Благовијести су један од дванаест великих хришћанских празника који се слави 25. марта по јулијанском календару, односно 7. априла по грегоријанском календару. Празник је посвећен објави архангела Гаврила Пресветој Богородици да ће она зачети и родити Сина Божјег, Исуса Христа. Овај догађај је описан у Светом писму, у Јеванђељу по Луки (1:26‑38), и сматра се почетком испуњења Божјег плана за спасење човјечанства.
Назив „Благовијести“ долази од ријечи „блага вијест“, што означава радосну вијест коју је архангел донио Богородици. Овај празник има дубоко теолошко значење, јер наглашава важност Богородице у домостроју спасења, као и саму тајну Боговаплоћења.
Благовијести су празник који се увијек слави у току Великог поста, али на овај дан вјерници имају олакшање у посту и дозвољено је јести рибу, уље и вино. Дан се проводи у молитви и одласку у цркву, гдје се служи свечана литургија.
У многим српским крајевима постоје народни обичаји везани за Благовијести. Вјерује се да на овај дан природа почиње да се буди, па је уобичајено излазити у поље или у шуму, како би се дочекала прољећна топлина. Такође, постоји обичај да се на Благовијести не започиње никакав тежак посао, јер се вјерује да ће сваки рад тога дана бити без успјеха.
Благовијести су празник који уједињује небеско и земаљско, божанско и људско, и зато заузимају посебно мјесто у срцима свих хришћана.
